crkveno zvono poklon porodice Roš

Звоник

Пошто је црква саграћена по узору на византијске цркве са пет кубета, у њеном склопу није постојала звонара. Зато је у току градње покрај цркве подигнута дрвена звонара, покривена ћерамидом, коју је за 360 динара саградио предузимач Коста Петковић.

Међутим, звонара је убрзо дотрајала, те је 1876. године поправљена, а 1892. срушена, па је на њеном месту предузимач Ђорђе Холом саградио нову, опет дрвену звонару, која је, како црквени летописац вели, "лепо и темељно урађена и права је добит и за улепшавање (простора) око цркве".

 

stara slika Vaznesenjske crkve stara slika graditelja zvonika
 

Звук звона Вазнесењске цркве:

 

 

О звонима Вазнесенске цркве летописац пише детаљно и надахнуто: "На старој звонари црква је имала свега три звона. Но приликом прављења звонаре црквени је одбор, ради хармоније, измећу средњег и великог звона, где је била велика празнина у тону, набавио и подигао на звоник и четврто звоно. За ово је звоно одредио звук музичар Владислав Николајевић Штирски, а црквени је одбор закључио уговор о изради овог звона са чувеном звоноливачком фирмом Ђорђа Боте и синова из Вршца. Звоно је плаћено 1200 динара, а први пут је зазвонило на Цвети 1893. године. На звону стоји овај натпис: "Звоно цркве београдске храма св. Вазнесења Господњег за владе благоверног краља српеког Александра I године 1893. салише: Ђорђе пл. Бота и синови звонолије у Вршцу. Бр. 1001."

Али права реликвија у Вазнесенској цркви јесте њено највеће звоно. То је оно звоно које је прво зазвонило у Београду после ослобођења на звонику Саборне цркве, на дан 15. фебруара 1830. године. Турци, који су за све време тешког српског робовања бранили да се звони, продужили су забрану и сада, када су Срби били извојевали неке слободе. Дознавши да ће се следеће недеље са звонаре која је била подигнута поред старе Саборне цркве (нова Саборна црква подигнута је 1837—1845. на темељима старе цркве) огласити звона, Турци су известили управника вароши Београда Петра Лазаревића "Цукића" да ће из топова пуцати на варош чим чују да звоне звона. Лазаревић на то одговори турској управи у граду да је њему наређено да дозволи намештање звона на звонику црквеном, па, разуме се, и звоњење, а Турци нека чине шта хоће.

Кад је народ чуо за ове претње, створи се узбуна по вароши. Трговци и занатлије дохватише оружје и појурише ка цркви. У близини цркве једна групица Срба сукоби се са неколико Турака, изроди се свађа и отпоче оружани сукоб, а кад су се Турци повукли у град, Срби подигоше једног свог смртно рањеног друга и положише га на земљу поред звонаре. Али ту, у очекивању лекара, рањеник у самртним мукама подигне се са земље и несвесно, хватајући рукама по ваздуху, дохвати уже звона, које је поред њега вијорило, повуче га и издахну. Звоно је тужно зајечало, жалећи његов јадни живот српски. Свет око умрлог дохватио је тада уже и наставио да звони све до ноћи, док су Турци, правећи се да не чују звоно, заборавили претње. Тако су и доцније увек чинили кад год је звоно, према разним потребама, звонило. А то звоно, које је тада огласило један нови корак у слободи Срба, било је ово, сада највеће звоно Вазњесенске цркве.

Кад је била саграђена садашња Саборна црква (1845), звоно је дато београдској цркви св. Марка на употребу, а када је подигнута Вазнесенска црква, њој је то звоно уступила црква св. Марка. На том звону постоји овај натпис: "Fudit Henricus Eberhard, Pestini MDCCCXXX. При владанију благоверног књаза српског государја Милоша Обреновића, приложи обшћество ово звоно храма св. Архангела Михаила у граду Београду. Урез Хајнриха Еберхарда Пешћ. Сливено лета 1830". Поред овога натписа на звону је изливена и слика арханђела Михаила.

О трећем звону Вазнесењске цркве, све што је потребно да знамо види се из натписа на звону, који гласи: "Ово звоно приложише Цркви вазнесенској у Београду Димитрије и Анђелко Дунављевићи. Ливено у Вршцу 1869. године." На звону је са једне стране изливена Богородица, а са друте српска круна.

О малом, четвртом звону Вазнесењске цркве, такође се може рећи само оно што се може прочитати на њему: "Ово звоно сли М. М. у Ш(ишковој) А(влији) на Теразијама 1843. год."

Своје највеће, пето, звоно добила је Вазнесенска црква 1931. године као дар браће Ђорђа и Душана Роша и њихове мајке Антоније за успомену на њиховог оца Себастијана Роша и за здравље њихове мајке и породице. Звоно је тешко 1.250 кг а плаћено је 90.000 динара, што је за оно време била висока свота (слика на почетку ове странице).

Звона су се множила, а звонара дрвена, стално подложна делимичном пропадању, остајала је и даље проблем који је требало решити за дужи период. Припреме и договарања за градњу зидане звонаре трајали су десетак година.

Најзад је 1939. године звонара сазидана према плану архитекте Владете Максимовића.

 

zvonik i Vaznesenjska crkva, pogled odozgo

 

Звоник је кула са куполом на врху. Купола са крстом на врху, покривена бакарним лимом, почива на осмостраном слепом тамбуру, а он на квадратној основи саме куле. Висином надмашује велику куполу цркве.

Фасаде су обликоване као и фасаде самог храма. На угловима су наглашени пиластри, међусобно спојени луком на врху. Лук је опточен двостепеним испустом, такође покривен бакарним лимом, који се на дну, водоравно шири лево и десно до сусрета са суседним зидовима. Тако ти испусти на свком зиду заједно чине кровни венац, који осим што украшава звоник и штити горње прозоре и део фасаде од кише.

Горњи прозори су у облику троделног отвора, трифоре. Отвори су уски и завршени лучно. Средњи је виши од суседних. Раздвајају их камени стубићи са капителима. Трифоре на дну имају симс и широке су колико и зид на коме су, од пиластра до пиластра. Тако обликовани пространи отвори на висини самих звона омогућавају да се њихов звук јасно чује на далеко.

На средини висине звоника, на сваком од четири зида је по један уски, високи прозор са лучним завршетком. Светлост кроз њих обасјава унутрашњост звоника, пре свега степениште, које од дна води до врха.

Фасаде су као и на цркви избраздане линијама, тако да изгледају као да је звоник сазидан од правилних тесаника камена. При тлу је камени сокл, истог облика као и онај на храму.

Неколико степеника води до великих дрвених, двокрилних врата са лучним, дрвеним забатом. Лево и десно од њих су масивна, квадараста зидана постоља на којима почивају кратки стубови са капителима. На њих се ослања велики забат, који израња из западног зида. Његова горња ивица је преломљена на две воде и украшена је двостепеним кровним венцем, под којим је низ слепих аркадица. У средини доњег дела је лучни отвор, који одговара забату самих врата. Међусобни однос архитектонских чинилаца од којих је сачињен улаз, чини га монументалним.

Цео звоник је саздан у духу средњевековног српског, тј. хришћанско-православног градитељства, не само по избору архитектонских елемената већ и по њиховом склопу и распореду маса грађевине.

 

gornji deo zvonika ulaz u zvonik
 

Даклем, од 1939. Вазнесењска црква има зидани звоник. Радове је обавио грађевински предузимач Сима Поповић за паушални износ од 238.000 динара. Громобран је израдио Душан Враговић, а гвоздену конструкцију која ће носити звона израдио је предузимач Фрања Пекло. Звоно је поставио Сима Поповић, на основу одобрења Црквене општине, али без дозволе стручне комисије. Тако је звонара почела да се употребљава али се непоштовање прописа горко осветило. На дан Врбице, 20. априла 1940, док су неки од београдских ђака звонили по повратку литије у цркву, највеће звоно је пало из свог лежишта на дечака који је њиме звонио и убило га. Био је то Озрен Илић, ученик IV разреда IX мушке гимназије, питомац Дома сиротне деце. Он је пре тога носио крст у поворци Врбице, а затим пожурио да и он мало звони. Овај трагични случај задао је свештенству и црквеној управи много бола и проузроковао дуг судски процес, без коначног резултата, јер је Фрања Пекло до 1942. у ратним приликама - нестао.

Од године 1972. се за покретање звона користе електромотори.

 

zvonok danju osvetljeni zvonik u toku noći