ukras

Иконостас

Просторно, олтарска преграда, или иконостас (место на коме су иконе), раздваја олтарски простор, светилиште, од простора у коме су верници, наос.

Символично, иконостас раздваја унутрашњост храма на два дела недељиве Цркве: на небески, духовни, невидљиви, (светилиште, олтар) и на земаљски, тварни, видљиви (наос).


У њему постоје троја врата. Средња, двокрилна се зову Царске двери, по томе што у литургији кроз њих излази Цар Славе, Исус Христос, да би Свето прићешће било давано вернима. На иконостасу постоје још двоја, једнокрилна врата, такозвана ђаконска, или анђеоска. У току богослужења, кроз северна излазе свештенослужитељи из олтара, а у њега улазе кроз јужна.


Олтарске преграде су током раних векова хришћанстава биле једноставне и ниске. Чиниле су их парапетне плоче са којих су се уздизали стубићи са капителима, повезани с врха архитравном гредом, која је крунисана крстом. Махом су биле камене, зидане, али и дрвене. Биле су украшене знацима рибе, крста и геометријским, а нарочито биљним мотивима. У поља између стубића су временом почеле да се умећу иконе.

Током векова су иконостаси расли у висину, повећавао се број низова икона и постајали су украшенији. Од 14. века се устаљују високи дрвени иконостаси, украшени дуборезом и позлатом. Такав је и данашњи иконостас Вазнесењске цркве у Београду.


Лета Господњег 1864. је постављен првобитни иконостас. Био је мањи од садашњег, архитектонски једноставнији и скромнијих украса у дуборезу. Иконе на њему је насликао Никола Марковић-Распоповић, ученик Стеве Тодоровића, једног од најзначајнијих српских сликара 19. века. Црквена управа и верници су се постарали да он буде 1881. замењен новим иконостасом. Стари иконостас је премештен у стару цркву Светог Марка, а по том у цркву Светтих Константина и Јелене, на Вождовцу.


По милости Божијој, нови иконостас и данас стоји у цркви, упркос бомбардовањима и другим мукама, које су Београд и његова славска црква преживели у међувремену. Овога пута је иконе на њему иконописао Стева Тодоровић, уљаним бојама на платну, како је то био обичај оног времена. По потреби је у међувремену иконостас поправљан и чишћен. Велику обнову икона је 1993. извео г. Милосав Миша Младеновић. Такав је и данас пред нама.

ikonostas Vaznesenjske crkve

Лице иконостаса је обликовано и уређено архитектонским чиниоцима: пиластри/стубови са постољима и капителима, кордонски венци, врата, забати, прозори у виду оквира икона и окна, саме иконе. Ова фасада је, осим парапетних плоча на поду, које носе цео иконостас, разчлањена у три водоравна и седам усправних појасева.


Ово је сажети опис изгледа иконостаса. У њему осим очигледног постоји и неочигледно, символичко. Пре свега иконе, као прозори кроз које верници у храму гледају у духовни, небески део Цркве, олтар.

Кичма иконостаса, вертикала коју чине иконе: Благовештење, над њом Тајна вечера, над њом Свето васкрсење Христово и над њом деизис, сажети приказ Страшног суда, представља овоземаљско и небеско, надвременско присуство Сина Божијег, Спаситеља људског рода, Господа нашег Исуса Христа.

Ту су и број три као хришћанско знамење Свете Тројице, број седам као хришћански символ љубави према ближњем, милосрђа и Светога Духа, итд.


У нижем од три појаса су престоне иконе: Светог Николе и Пресвете Богородице са леве стране, а са десне Исуса Христа и Светог Јована Крститеља.

Испод иконе Светог Николе је икона Пријем Светога Симеона у Хиландар, испод иконе Пресвете Богородице је икона Свети Сава учи децу као добри пастир (Придите чада), испод иконе Исуса Христа је икона Свети Сава мири браћу над гробом очевим и испод иконе Светог Јована Крститеља је икона Стефан Дечански добија вид.

На северним вратима је икона Светог арханђела Михаила, а над њом икона Пострижења Светога Саве. На левом крилу Царских двери је икона Светог арханђела Гаврила, а на десном икона Пресвете Богородице, које заједно изображавају Благовештење. Изнад њих је икона Тајне вечере. На јужним вратима је икона Светог архиђакона Стефана, а над њима је икона Уласка Христовог у Јерусалим.


У средњем појасу је у средини велика икона светог Васкрсења Господњег. Лево од ње су иконе Вазнесње Господње, Ваведење Богородичино у Храм и Рождество Христово, а десно су иконе Сошаствије (силазак) Светога Духа, Богојављење и Преображење Христово.


У горњем појасу је у средини велики крст са иконом распетог Христа, лево од њега је икона Пресвете Богородице, а десно икона Светог Јована Богослова. Сам крст, као круна иконостаса, са иконом Светог Распећа на себи, заједно са ове две иконе је символ Страшног суда.


Лево и десно од њих је по шест појединачних икона дванаесторице апостола.


Уочљива су одступања иконографског садржаја овог иконостаса у односу на уобичајени саржај и распоред средњовековних србских икоиностаса.

Четири престоне иконе у првом појасу су обочно биле иконе Исуса Христа, Пресвете Богородице, Светог Јована Крститеља и икона онога коме је, или чему је посвећен храм. Овде је ту икона Светог Николе уместо иконе Вазнесења Господњег, која је смештена одмах изнад, у средњи појас.

У основном појасу, који чине парапетне плоче су иконе из живота Светога Саве и Светог Симеона, као и икона враћања вида краљу Стефану Урошу трећем Дечанском. У средњовековним србским црквама су се призори из живота Светих Немањића појављивали у оквиру зидног живописа, али не и на иконостасима. На зидовима наоса Вазнесењске цркве у време настанка овог иконостаса нису били изображени иконографски садржаји као у средњем веку и као данас. Тим пре је појава оваквих садржаја на иконостасу разумљива, као тежња да се и иконографским садржајем иконостаса посведочи, временом туђинске власти, непракинута веза Србије тог времена са духовним и државним наслеђем Срба средњег века.


ukras